Frka

Ne govori da se ne predomislim

Dođi.
Saslušaj još ovaj put.
Ne prekidaj me.
Ćuti.
Ne govori da se ne predomislim.
Onda uradi što i uvek uradiš.
Idi, ne okrećući se,
odnesi radost, ostavi mi uspomene.

Dođi.
Sedi.
Ovo si trebao odavno čuti.
Ovo sam trebala odavno reći.
Nisam stigla.
Jer odeš kad je najlepše.
I gubi se istina istine
i nestaje stvarnost stvarnog
i sve bitno prestaje da važi.

Dođi.
Reći ću ti.
Nema vremena više za tajne.
Znam da sam ovaj put otišla ja.
Oprosti.
Tako je bolje.
Jer nismo mogli biti samo prijatelji,
a nismo smeli biti nešto više od toga.
Želeći puno, dobili smo ništa.

Dođi.
Seti se.
Sedeli smo i gledali prolaznike.
Mir je ispunjavao moje srce.
I sada sedim i gledam.
Ali Sama.
I nije mi loše tako.
A nije ni dobro.
Nebitno.

Samo dođi.
Zagrli me.
Ako ne uspem reći te 2 reči,
pusti da ih šapne tišina.
Ne prekidaj je.
Ćuti.
Onda uradi što i uvek.
Idi.
Idi, ne okrećući se.

Daljine nisu to što se mom srcu činilo

Postoje stvari koje razumeš tek kada se dese tebi. Daljina. Razumela sam onu daljinu kada je neko pored tebe, ali je ustvari jako daleko, ti si van dometa njegovog srca, njegove duše. Osetila sam kako je kada sa nekim ne razgovaraš, iako ti mnogo treba, iako svaki dan naletiš na njega. Tu daljinu mislim da je svako osetio na svojoj koži. A ona druga daljina, ona prava, kada vas kilometri udaljavaju, a srca spajaju, za takvu daljinu sam do sada samo čula od drugih.

Bila sam uvek protiv veze na daljinu. To kad-tad pukne, ili jer se vi ohladite ili se jednostavno umorite od borbe, pa rešite da prekinete. Par mojih prijateljica ima baš takve veze. Razumela sam da im nije lako, ali sam im uvek govorila da su znale da ih čeka velika borba kad se upuste u takve veze. Ali sam takav problem shvatala zdravo za gotovo. Sve do sada.

Tačno je ono što kažu da shvatiš koliko nešto želiš i voliš tek kada izgubiš ili što si na ivici da izgubiš. Možda ne umem da cenim ono što imam. Par puta mi naiđe osećaj kao da bi mi bilo svejedno da prekinem nešto, neko prijateljstvo ili da prekinem vezu. Noćas stižu poruke, jedna za drugom, dosta smeha, priče, i BUP! Isčitavajući poruku shvatam da možda za 4 meseca on ide, ne samo van grada, ide van države, ide na ostrvo. Možda, možda, možda! Možda odem tamo, možda ostanem ovde. Posle lošeg iskustva i uništenih osećanja sve je počelo da bude tako lepo. Kada nisam mogla da se žalim ni na šta što on radi, moram da se žalim na daljinu. Kada obe strane žele da ovo dugo traje, sudbina ne želi i poigrava se.

Par minuta provedoh bledo gledajući u tačku ispred sebe. Ne mogu, ovo ne mogu da iskuliram i osećam se kao da mi nije stalo. Stalo mi je. Nemoj. Ostani ovde. Ne idi. 

Čija je ono zvezda? :)

Kako da objasnim sreću? Kojim rečima da ulepšam nešto već predivno? Sa tugom je to lako, pustiš da mastilo srca naniže tužna slova po papiru i eto ga tekst. Sreću ne umem. Treba mi vreme da smislim reči kojima to mogu samo ukrasiti, ne smanjiti mu kvalitet.

 Tužnim očima pogledajte nebo, uveče, dok se zvezde jedna po jedna pojavljuju i kao biseri na vratu neke prefinjene dame, ukrašavaju nebo i navode na razmišljanje. Nebo je tmurno, a zvezde su rupe na duši koje samo mi znamo kako mogu da zabole. U tom trenutku dok se sve u vama lomi, nebo je jedini pravi prijatelj, ono se stapa sa vama i postaje jedno. Pogledajte to isto nebo kada ste srećni, kada sve u vama vri, kada vam ne trebaju krila da biste poleteli. Lebdite. Dotičete nebo nežnim prstićima, grlite ga. Vedro nebo, velika proslava, zvezde otmeno plešu, igraju i vesele se sa vama. Kao dete koje dobije dugo isčekivanu igračku i skakuće od sreće, iako već odrasla, počinjem da skačem i skačem. Sa tom nagradom, posle par uspona i padova, neću se igrati, nikad, nikad. Čuvaću je uz sebe i truditi se da je nikada ne ispustim iz ruke. To je nešto vredno pažnje, radosti i ljubavi, nešto što sebično želim da bude samo moje. 

New challenges for her

          

" I bila je noć..." :)

Koliko zvuci mogu da smetaju? Popušten ton televizora, majka koja govori da ti je vreme da učiš, nana koja govori da će te zaboleti prsti od kucanja po tastaturi, deda koji ti te ispituje o vožnji. Sve to mi uprvo jako smeta. Čak i da su pušteni na LOW bi mi smetalo, a ne ovako... Kada svi odjednom pričaju o različitim stvarima, a ja bih rado da sam u sobi belih zidova, sa krevetom i policom sa knjigama, tišinu, možda neke piano melodije.

Upalila sam muziku, stavila slušalice i kuliram. Ne pomaže, zapravo, odmaže. Nervoza postaje veća ( sad neko da me čuje rekao bi da sam mlada da imam nervozu). Ali mi sada smetaju svi i sve! Ispred mene zamišljena tačka u koju buljim skoro celu noć. Pokušala sam da se isključim i pobegnem u svoj svet. Lepo je tamo. Bez briga, buke, problema. Neko bi pomislio da sam luda da može da čita moje misli. Kakve samo ja vodim razgovore sa samom sobom. Samu sebe savetujem, zasmejavam i nije mi loše. Tražila bih savet od drugih, ali kako da znam da je iskren? Da neko u svakom izgovorenom slovu ne krije po skrivenu nameru. Kako verovati ljudima? Drugarici, koja će se pobuniti kada dobiješ bolju ocenu? Drugarici koja će te godinu dana slušati kako pričaš o velikoj ljubavi i 367. dana početi da muva tu istu osobu? Komšiji koji će te prijaviti ako praviš kuću ili dodaš jedan sprat? Ili sam ja veliki paranoik ili je sve što kažem istina. Pričala bih ja skroz otvoreno sa ljudima, da nisam svedok svega nabrojanog. Želim prijatleja kojem ću ispričati problem, a on mi neće odgovoritisa " život je to, idemo dalje". Ne treba mi odgovor, aman! Takav ne. Više će mi značiti iskren zagljaj u kojem ću pobeći na trenutak od problema i tišina koja će me smiriti, nego te rečenice izgovorene radi reda. Takvih ima jako malo, pa čak i takvi ponekad razočaraju.

Dobro, niko nije savršen, ali se ljudi ne moraju voditi tom rečenicom ne razmišljajući da li povređuju nekog. Cilj ne opravdava sredstvo! Sada se izvinjavam, moja bela soba me zove. 

Kako naći čoveka u gomili ljudi?

Svi su ljudi, ali retko ko je čovek. Danas puno njih glumi da je nešto što nije, kako bi se izdvojio od ostalih ili upao u neko društvo, pošto mu drugačije ne ide. Kako da znamo da je neka osoba baš takva kakvom nam se predstavlja? Kako da znamo da to sve nije maska?

Osećam da su ljudi previše proračunati, da za sve što urade postoji neki razlog i da to sve naravno ide njima u korist. Neki ljudi su kao pande. Kad ih gledaš tako su dragi, mili, imaš potrebu da ih zaštitiš i pomogneš im, a ako im se previše približiš i zaboraviš biti oprezan, mogu da te povrede. Dok oni pružaju svoju -šapu- ti pomisliš da je to gest prijateljstva, a oni bi da povrede. Svi misle samo na sebe, a sve što živi ne živi samo, niti živi samo za sebe. A baš se takvi ljudi naljute i čak i ako im uradiš sto dobara i jedno zlo, više će se sećati tog zla. Poštujem ljude koji gledaju svoja posla. Ako već ne možeš da pomogneš, ne mešaj se. Negde sam pročitala : " Ako si promašio svoj život, promaši i moj", dobro rečeno. Koliko god da se trudim, ne mogu da razumem ljude koji su tu samo kada treba da osude ili ti prebace nešto. Sada ispada kao da sam ogorčena na sve, nisam, imam dosta dragih ljudi i dva prijatelja. Da, dva, iako se ja uvek kažem da postoji jedan prijatelj. Imala sam sreću da, pored majke koja je meni i treba svima biti prijatelj #1, još od malih nogu steknem prijatelja koji me nikada neće razočarati. I lep je osećaj kada znaš da je neko uvek tu za tebe. Zapravo, ona mi nije prijatelj već sestra koju je sudbina zaboravila da mi podari (ili roditelji da mi naprave :D ). No, da se vratim na temu. Upoznala sam osobu -no name- i rekla sebi "to je to, on je dobar i braniću ga kad god mogu" (Oh, God, what was I thinking about -.- ). Nemojte da pomislite da je -no name- osoba u koju sam zaljubljena, zapravo je bio drug kojeg sam mnogo volela ( čitaj : volim). Čekaj, lažem. Jeste tu bilo "hemije", ali kada je sve to prošlo, ostao je drug, koliko je to mogao ostati, zavisi kako ko na to gleda. Ali se -no name- promenio i ponekad bih se zapitala da li je uopšte on ono što ja mislim da jeste (wtf ?). Zato nekada zateknem sebe kako dugo,dugo razmišljam o ljudima i njihovom pravom licu. Ili kada se desi da ti drugarica pozajmi žvaku samo kako bi joj ti u istom momentu pozajmila nešto drugo. Znam da su to sitnice, ali se na sitnicama najviše vide neke mane ljudi. 

Pomislićete da sam pesimista. Ne, nije meni čaša polu prazna, već polu puna. Samo mi nisu ovo baš najbolji dani. Nema veze, proći će jer sve prolazi.

Čovek sam, ništa ljudsko nije mi strano

"Biti čovek rođen bez svog znanja i bez svoje volje, bačen u okean postojanja. Morati plivati, postojati, nositi identitet, izdržati atmosverski pritisak svega oko sebe, sve pojave nepredviđene postupke svoje i tuđe,a povrh svega treba izdržati misli o svemu tome. Ukratko biti covek"

Ljudi su različitih religioznih shvatanja, pa imaju i različita mišljenja o nastanku čoveka. Bilo kako bilo, svi će se složiti da niko nije savršen. Grešim, kajem se, pomažem koliko mogu, smejem se, plačem. Kako kaže latinka izreka: "Čovek sam, ništa ljudsko nije mi strano."  Mrzim sebe kada nesvesno povredim ljude do kojih mi je stalo, a onda mrzim sebe još više što mi treba vremena da se izvinim i priznam grešku. Ponos. Devojka sam sa stavom koji osuđuje ponos i retko kad ga "koristim", a moja luda glava se seti da bude ponosna uvek u pogrešnom trenutku. I tu sam gde sam. Teško mi je da kažem izvini. Zapravo, mogla bih ja otvoriti inbox i poslati tu reč "izvini", ali ne. Sada je "izvini" postalo izlizano isto koliko i "volim te". Želim da to bude iskreno i od srca. Slažem se da se sve dešava sa razlogom i da postoji sudbina koja katkad ispiše i loše strane, hteli mi ili ne, to je život. Zato najpametnije šta možemo uraditi je izvući iz svega pouku. Svakim danom postajem zrelija, jer mi svaka pomalo neugodna situacija daje iskustvo, iskustvo koje donose godine, koje donosi vreme.Trudiću se da ispravim svoje greške, neću bežati od problema. Hrabrost nije uzeti pištolj i roknuti se kad naiđu problemi, hrabrost je stati na noge i rešiti ih, a prijatelji će biti tu da pomognu. 

Život nije film. Ne možemo iznova vraćati scenu koja nam se ne sviđa i poravljati je, a ni dati otkaz glumcima koji nam se ne sviđaju. Život je sastavljen je od prošlosti, sadašnjosti i budućnosti. Zato se sećajte prošlosti, živite sadašnjost, birajte budućnost, samo napred!