Čija je ono zvezda? :)
Kako da objasnim sreću? Kojim rečima da ulepšam nešto već predivno? Sa tugom je to lako, pustiš da mastilo srca naniže tužna slova po papiru i eto ga tekst. Sreću ne umem. Treba mi vreme da smislim reči kojima to mogu samo ukrasiti, ne smanjiti mu kvalitet.
Tužnim očima pogledajte nebo, uveče, dok se zvezde jedna po jedna pojavljuju i kao biseri na vratu neke prefinjene dame, ukrašavaju nebo i navode na razmišljanje. Nebo je tmurno, a zvezde su rupe na duši koje samo mi znamo kako mogu da zabole. U tom trenutku dok se sve u vama lomi, nebo je jedini pravi prijatelj, ono se stapa sa vama i postaje jedno. Pogledajte to isto nebo kada ste srećni, kada sve u vama vri, kada vam ne trebaju krila da biste poleteli. Lebdite. Dotičete nebo nežnim prstićima, grlite ga. Vedro nebo, velika proslava, zvezde otmeno plešu, igraju i vesele se sa vama. Kao dete koje dobije dugo isčekivanu igračku i skakuće od sreće, iako već odrasla, počinjem da skačem i skačem. Sa tom nagradom, posle par uspona i padova, neću se igrati, nikad, nikad. Čuvaću je uz sebe i truditi se da je nikada ne ispustim iz ruke. To je nešto vredno pažnje, radosti i ljubavi, nešto što sebično želim da bude samo moje.