Daljine nisu to što se mom srcu činilo
Postoje stvari koje razumeš tek kada se dese tebi. Daljina. Razumela sam onu daljinu kada je neko pored tebe, ali je ustvari jako daleko, ti si van dometa njegovog srca, njegove duše. Osetila sam kako je kada sa nekim ne razgovaraš, iako ti mnogo treba, iako svaki dan naletiš na njega. Tu daljinu mislim da je svako osetio na svojoj koži. A ona druga daljina, ona prava, kada vas kilometri udaljavaju, a srca spajaju, za takvu daljinu sam do sada samo čula od drugih.
Bila sam uvek protiv veze na daljinu. To kad-tad pukne, ili jer se vi ohladite ili se jednostavno umorite od borbe, pa rešite da prekinete. Par mojih prijateljica ima baš takve veze. Razumela sam da im nije lako, ali sam im uvek govorila da su znale da ih čeka velika borba kad se upuste u takve veze. Ali sam takav problem shvatala zdravo za gotovo. Sve do sada.
Tačno je ono što kažu da shvatiš koliko nešto želiš i voliš tek kada izgubiš ili što si na ivici da izgubiš. Možda ne umem da cenim ono što imam. Par puta mi naiđe osećaj kao da bi mi bilo svejedno da prekinem nešto, neko prijateljstvo ili da prekinem vezu. Noćas stižu poruke, jedna za drugom, dosta smeha, priče, i BUP! Isčitavajući poruku shvatam da možda za 4 meseca on ide, ne samo van grada, ide van države, ide na ostrvo. Možda, možda, možda! Možda odem tamo, možda ostanem ovde. Posle lošeg iskustva i uništenih osećanja sve je počelo da bude tako lepo. Kada nisam mogla da se žalim ni na šta što on radi, moram da se žalim na daljinu. Kada obe strane žele da ovo dugo traje, sudbina ne želi i poigrava se.
Par minuta provedoh bledo gledajući u tačku ispred sebe. Ne mogu, ovo ne mogu da iskuliram i osećam se kao da mi nije stalo. Stalo mi je. Nemoj. Ostani ovde. Ne idi.
Čija je ono zvezda? :)
Kako da objasnim sreću? Kojim rečima da ulepšam nešto već predivno? Sa tugom je to lako, pustiš da mastilo srca naniže tužna slova po papiru i eto ga tekst. Sreću ne umem. Treba mi vreme da smislim reči kojima to mogu samo ukrasiti, ne smanjiti mu kvalitet.
Tužnim očima pogledajte nebo, uveče, dok se zvezde jedna po jedna pojavljuju i kao biseri na vratu neke prefinjene dame, ukrašavaju nebo i navode na razmišljanje. Nebo je tmurno, a zvezde su rupe na duši koje samo mi znamo kako mogu da zabole. U tom trenutku dok se sve u vama lomi, nebo je jedini pravi prijatelj, ono se stapa sa vama i postaje jedno. Pogledajte to isto nebo kada ste srećni, kada sve u vama vri, kada vam ne trebaju krila da biste poleteli. Lebdite. Dotičete nebo nežnim prstićima, grlite ga. Vedro nebo, velika proslava, zvezde otmeno plešu, igraju i vesele se sa vama. Kao dete koje dobije dugo isčekivanu igračku i skakuće od sreće, iako već odrasla, počinjem da skačem i skačem. Sa tom nagradom, posle par uspona i padova, neću se igrati, nikad, nikad. Čuvaću je uz sebe i truditi se da je nikada ne ispustim iz ruke. To je nešto vredno pažnje, radosti i ljubavi, nešto što sebično želim da bude samo moje.