New challenges for her

Spakovala je sve i uputila se ka stanici. Spakovala je i par suza u kofer. Pogledala se u ogledalo, popravila kosu i stavila naočare. Da, vreme je za promene.
Pred vozom je čekala drugarica talasaste kose, koja je plesala na vetru. Zagrlila je. Znala je koliko joj je to putovanje važno. Obe su zaplakale. Nasmešila se i ušla u voz. Oko nje nepoznati ljudi. To je samo početak. Sada su to bili nepoznati ljudi, ali građani grada u kom i ona živi, iz kog sad beži. Koliko god ga volela, bar na trenutak  želi da se šeta nekom ulicom koja je neće podsetiti na njega. Voz je krenuo. Srce je počelo da joj lupa. U putu je spavala, ne bi li prestala da misli šta će se desiti na tom mestu gde je nekada živela,ali je zaboravila kako izgleda.
Prošlo je puno sati. Javili su da uskoro stižu na odredište. Sad je već čula
srce kako jako,jako lupa. Uzbuđenje. Zbog grada, novih ljudi, šetanja,slobode u nekoj novoj okolini. Brine je to što zna da će morati da se vrati opet u taj tužni grad, ali nije došla tu da bi mislila na to. Šopingovaće, setaće se. Svet će biti divan. Barem na kratko.
Zaboraviće ga.
Nada se.
 
 
          

Autor frka ( Generalna ) :: Komentari (4) :: Permalink :: Trekbekovi (0)

" I bila je noć..." :)

Koliko zvuci mogu da smetaju? Popušten ton televizora, majka koja govori da ti je vreme da učiš, nana koja govori da će te zaboleti prsti od kucanja po tastaturi, deda koji ti te ispituje o vožnji. Sve to mi uprvo jako smeta. Čak i da su pušteni na LOW bi mi smetalo, a ne ovako... Kada svi odjednom pričaju o različitim stvarima, a ja bih rado da sam u sobi belih zidova, sa krevetom i policom sa knjigama, tišinu, možda neke piano melodije.

Upalila sam muziku, stavila slušalice i kuliram. Ne pomaže, zapravo, odmaže. Nervoza postaje veća ( sad neko da me čuje rekao bi da sam mlada da imam nervozu). Ali mi sada smetaju svi i sve! Ispred mene zamišljena tačka u koju buljim skoro celu noć. Pokušala sam da se isključim i pobegnem u svoj svet. Lepo je tamo. Bez briga, buke, problema. Neko bi pomislio da sam luda da može da čita moje misli. Kakve samo ja vodim razgovore sa samom sobom. Samu sebe savetujem, zasmejavam i nije mi loše. Tražila bih savet od drugih, ali kako da znam da je iskren? Da neko u svakom izgovorenom slovu ne krije po skrivenu nameru. Kako verovati ljudima? Drugarici, koja će se pobuniti kada dobiješ bolju ocenu? Drugarici koja će te godinu dana slušati kako pričaš o velikoj ljubavi i 367. dana početi da muva tu istu osobu? Komšiji koji će te prijaviti ako praviš kuću ili dodaš jedan sprat? Ili sam ja veliki paranoik ili je sve što kažem istina. Pričala bih ja skroz otvoreno sa ljudima, da nisam svedok svega nabrojanog. Želim prijatleja kojem ću ispričati problem, a on mi neće odgovoritisa " život je to, idemo dalje". Ne treba mi odgovor, aman! Takav ne. Više će mi značiti iskren zagljaj u kojem ću pobeći na trenutak od problema i tišina koja će me smiriti, nego te rečenice izgovorene radi reda. Takvih ima jako malo, pa čak i takvi ponekad razočaraju.

Dobro, niko nije savršen, ali se ljudi ne moraju voditi tom rečenicom ne razmišljajući da li povređuju nekog. Cilj ne opravdava sredstvo! Sada se izvinjavam, moja bela soba me zove. 

 

           

Autor frka ( Generalna ) :: Komentari (2) :: Permalink :: Trekbekovi (0)